"Večita dilema"
Elektronska muzika je veoma širok pojam, kada se pomene, uglavnom se misli na pravce koji su najzastupljeniji i “mainstream” i koji najpre dolaze do konzumenta tj. onog ko je sluša.
U Srbiji je bila svepristuna od sredine devedesetih, uz “Trance” kao glavni underground pravac (odnosi se, pre svega na manje gradove u zemlji), i “Dens” kao pravac koji je bio opšteprihvaćen kod tadašnje “Dizel” generacije i nešto što se u klubovima slušalo kao “filler” za domaći “dens” blok.
Početkom dvehiljaditih “Dens” ustupa mesto usponu “House” muzike, dok “Trance” odlazi u jos dublji undeground gde “Techno” i “Drum&Bass” obitavaju već duži niz godina.
Tada nezvanično i nastaje “Clubbing” i u unutrašnjosti Srbije, a “Klaberi” ljudi koji se izdvajaju iz mase i pomno prate scenu, koja još ne toliko velika ali za naše područje značajna utabava staze za otvaranje klubova i diskoteka, gde “strana” i elektronska muzika postaju glavni razlog posete za sve “klabere.
House i elektro scena kod naših klabera doživljava oscilacije sve do 2008. godine. Tada kreće “renesansa” EDM-a.
Sve do 2013. godine kada “Bigroom” elektronski zvuk postepeno “deli” publiku, Na ljubitelje istančanog kvalitetnog zvuka i na one druge, koji jednostavno vole “build up” uz mnoštvo “dropova” i hitova koji traju par meseci (njih sada nazivamo “EDM fanovima” iako je pojam EDM – electronic dance music vezan za mnogo šire pravce, ali o tome drugom prilikom).
Godina 2014. donosi novinu, pa u Srbiji pored “Exit-a” “LoveFest-a” i nekoliko festivala srednje veličine, imamo ekspanziju festivala, koji naravno i dalje gaje taj “mainstream EDM” pravac kako bi privukli širu publiku, a negde iz prikrajka, za one “Klabere” povremene žurke ili manji stejdževi sa tada nedovoljno zastupljenim “Tech house” i Techno izvođačima i producentima.
Godine 2016. Techno kreće sa preuzimanjem elektronske scene kod nas, a termin “Rejver” postepeno preuzima titulu “klaberu” i postaje sinonim za osobu koja aktivno sluša elektronsku muziku, i posećuje žurke i događaje sa tom tematikom.
Klub ili festival? Šta je bolje?
Tu se postepeno nameće dilema, clubbing ili festival, šta je “bolje” i koje su “prednosti” a koje su “mane” (ako ih uopšte ima iz ugla rejvera/klabera), no ‘ajde da vidimo (ne mislimo na trenutnu situaciju sa Covid-19 i prednostima i manama otvorenog/zatvorenog prostora).
Festivali su svakako doprineli popularizaciji elektronike, ali su klubovi kao dostupnija varijanta prvi počeli da okupljaju ljude i prave kritičnu masu. Ekipice koje vole elektroniku su se u klubovima i nalazile sklapale prijateljstva i planove koji festival da posete u sezoni koja dolazi.
U većim gradovima gde su se festivali mahom održavali, nije bilo teško organizovati se, dok su rejveri iz manjih sredina morali osim ulaznica da misle i o prevozu, smeštaju, a neretko i šta ce da jedu dok nisu kod kuće. Festivale i rejvove prvenstveno nije posećivala ekipa iz viših staleža, već pripadnici srednje klase, dok se ovi prvi nisu pojavljivali dok sve to nije postalo mainstream.
Na festivale se prvenstveno ide zbog muzike i druženja (sve ostalo nećemo da pominjemo ovom prilikom) zbog prilike da se osim što se sklapaju prijateljstva javljaju neretko i nove ljubavi.
Šansa da se uživo čuje i vidi, DJ ili producent kog smo slušali u podcastovima i čije smo nastupe gledali na YouTube-u i na taj način sebi ispunili “merak” i precrtali ga sa “liste želja” (mada se neretko vraćamo na festivale da slušamo omiljenog dja i više puta).
Klub služi i kao “fanbase” za nekog lokalnog DJa koji nam je neretko i ortak, i znamo da je jako dobar, ali je put od klupskog izvodjaca do onog na festivalu, jako stenovit i težak za uspon. Lokalni DJ poznaje svoju publiku, bira trake, zna da “pogodi” momenat, i često je rezident kluba, Neki klubovi imaju ekipe koje tu provode vreme, dolaze i iz navike i iz poštovanja prema “lokalcu” .
Žurka u klubu traje do 3-4 ujutro (zavisi od grada u kom se održava) dok festivali traju do ranih jutarnjih sati, a neki imaju i organizovane aftere, pa uporni rejveri mogu da nastave da đuskaju i sutradan. Ulaznice za festival su daleko skuplje od ulaznica za klub, gde možete da se provučete ako znate organizatora, vlasnika lokala, ili ste došli među prvima.
Ekipa iz kluba je prisnija, poznaju se dobro i umeju da se provedu i kad ih je “10 u klubu”. Na festivalu, rejver iz, na primer Niša moze da se upozna sa onim iz Subotice i da shvati da su jako slični, da vole da slušaju istog DJa, i da su se podjednako potrudili da se pojave, uklapali obaveze i tražili slobodne dane.
Festival dosta zavisi i od vremenske prognoze, ukoliko je na otvorenom. Leti nije problem da se pokisne, ali ako je uz kišu i hladno, i duva vetar, to ume da pokvari veče. Klub ne zavisi toliko od prognoze i ako je zimi hladnije, prisna ekipa se zagreje dok đuska, pre toga popije neku žestinu i tako “zagrejana” i “ušuskana” izdrži do sitnih sati.
Na festivalu možete sresti nekog kog niste odavno videli da izlazi u grad, ili se odselio, pa ga baš tu ugledate, izgrlite se ili jednostavno klimnete glavom jedan drugom, dok vam kroz glavu prolazi jedna vesela misao “Ejj, nisam znao da i on/a voli rejv, vidi se da je dobar čovek”.
U manjim sredinama ljudi mogu da imaju neke predrasude o vašem omiljenom klubu, pa ili ne bi da se eksponiraju, ili nisu ni bili skoro i ne znaju kakva je sada atmosfera i šta se tamo sluša. Distancirali su se, iako su pre 10 godina sa vama skakali u “Tuborg šatoru”.
Ima sigurno još sitnica koje prave paralelu izmedju klabinga i festivalskih zurki, ali uprkos svim razlikama, jedno je sigurno – muzika koja se tamo sluša je kvalitetna, bilo da dolazi od lokalnog DJa ili svetski poznatog producenta.
Publika koja ide na festivale, počela je od posete manjih žurki, i tu se zaljubila u zvuk i atmosferu, dok festivali dolaze kao vrhunac i kulminacija dobrog vajba i pozitivne energije, i treba gajiti oba.
Koje je vaše viđenje? Kako vi doživljavate klabing? A kako festival?
Kome dajete prednost i šta vam je duboko u srcu?
Podelite sa nama u komentarima.