Rejv kao beg od stvarnosti
Ovaj fenomen spojio je milione ljudi tokom svojih nekoliko decenija postojanja. Baš kao i organizmi koje objedinjuje, rejv se konstantno menjao i evoluirao zajedno sa društvom čiji je proizvod.
Od skromnih početaka, preko osvajanja sveta i komercijalizacije, pa sve do povratka u napuštene hangare i industrijske ruševine, rejv je bio i ostao svojevrstan društveni ventil, kratak predah od svakodnevice koji svojom repetitivnom muzikom i hipnotišućim svetlima pruža utočište onima koji žele, makar na kratko, da prekinu veze sa stvarnošću.
Međutim, iza ovog fenomena stoji više od puke muzike i plesa. Rejv je kroz istoriju bio društveni pokret, kao i odraz bunta koji verno reflektuje mladost i njeno mesto u društvu. On je uvek na granici žurke i protesta, svojesvrstan sociološki srednji prst sazdan od oznojenih tela i mase koja diše i pleše kao jedno.
Skromni počeci
Skoro je nemoguće tačno reći kada je i kako nastao rejv. Ljudi su “rejvovali” od začetaka civilizacije, a kako su društvo i svakodnevnica postajali složeniji, želja da se od istih pobegne se pojačavala. Sam termin „rave“ je pedesetih godina prošlog veka označavao upravo takve raskošne žurke koje poprimaju sopstveni identitet.
Poistovećivanje termina rejv sa beskonačnim provodom i atmosferom mase pominje se u hitu Badija Holija „Rave On“ iz 1958. godine, da bi se kasnije termin „rejver“ koristio pri opisu osobe koja, jelte, voli da partija. Jedan od prvih samoproklamovanih rejvera je bio i Kit Mun iz jednog malog benda pod nazivom “The Who”. Sredinom ’60-ih rejv je uglavnom dovođen u vezu sa psihodeličnim muzičkim žanrovima, kada je skovan termin „rave-up“ koji označava poslednje, krešendo momente u pesmi sa bržim i žešćim ritmom. Međutim, sa razvojem hipi kulture termin pada u zaborav.
Ako želimo govoriti o pravom, savremenom rejvu kojeg poznajemo i volimo, moramo se vratiti do momenta kada je nastalo ono bez čega je rejv danas nezamisliv – elektronska muzika.
Rođen u Čikagu, odrastao u Engleskoj
Čikago krajem ’80-ih postaje rodno mesto house muzike koja, nošena strujom tehnološkog napretka, postaje prazno platno prepuno mogućnosti. Nakon nekoliko godina eksperimentisanja sa zvukom stvorenim na Rolandovom TB 303 Bass line sintisajzeru nastao je acid house – petrijeva posuda poznatog nam rejva. Grupa DJ-eva objedinjena zajedničkim nazivom “Phuture” izdaje demo pod nazivom “Acid Tracks”, koji postaje kamen temeljac acid house klupske scene – najpre u Čikagu, a veoma brzo i na starom kontinentu. Zvuk je bio zarazan, nesvakidašnji i oberučke dočekan od strane publike, koja mu je dala vetar u leđa.
Sa novim zvukom došle su i nove žurke – rejv polako postaje stil života, prelazeći sa margina u centar fokusa mladih željnih hardkor provoda. Međutim, rejv (i acid house sa njim) su i dalje bili alternativni način provoda, rezervisan za one koji su bili dovoljno odvažni da se upuste u ovaj, za taj period u muzici, potpuno nesvakidašnji, vanzemaljski zvuk.
Rejvovi su, već od starta, sklonište od dnevnog svetla tražili po napuštenim hangarima, podzemnim jazbinama i podrumima. Tamo gde je većina japi kulture videla sumorno naličje društva, rejv je video priliku za oslobođenjem. Njemu nikada nije trebalo mnogo da bi rastao; štaviše, što mu je manje pružano, brže je klijao – a okolnosti će se tako poklopiti da će Velika Britanija postati epicentar rejv kulture 20. veka.
Drugo leto ljubavi
Krajem ’80-ih Engleska je imala sve – finansijsku stabilnost, uređeno i podgojeno društvo, i Margaret Tačer koja je sve to aminovala.
Ekonomski bum imao je za posledicu jednu stvar – neosporan individualizam koji se ogledalo u utrci za materijalnom sigurnošću i društvenim statusom. Ambicija je bila ključni pokretač, ali i proizvod ovog začaranog kruga finansijskog blagostanja. Mladi su odrastali u društvenom uređenju u kojem individualni uspeh ima primat, a pohlepa za materijalnim postaje norma. Politička apatija je bila neminovna uprkos svim „uspesima“ Gvozdene dame, koja je već deset godina neprikosnoveno vladala Ujedinjenim Kraljevstvom.
Leto 1989. je Britaniji, pored vrućina, donelo i nešto novo – mladi su počeli da probijaju zlatne rešetke kaveza u kome su rođeni. Novootkrivena želja za zajedništvom prekrila je naciju opaljenu vrelim suncem, i, potpomognuta zvukom koji je došao sa druge strane Atlantika, polako je počela da osvaja i ujedinjuje ljude.
Underground rejvovi postaju sve češći način provoda, kao i oblik protesta i bunta protiv društvene klime. Ove žurke su veoma brzo, iz mračnih ćoškova prestonice, zahvatile i ostatak države, izlazeći na svetlo dana. Rejveri su osetili zajedništvo kao nikada do tada: plesalo se danonoćno i bezbrižno, ogromne mase ljudi su se znojile i skakale zajedno, a u vazduhu okupanom muzikom i laserima stvarala se atmosfera proširene kolektivne svesti.
Nesumnjivo je da je u samom procesu ekspanzije čula veliku ulogu igrala, pored nove muzike, i nova droga – ekstazi, čija je simbioza sa rejvom ostala jaka i danas.
Hemijska formula dobrog provoda
Bilo bi preterivanje kada bi se reklo da je ekstazi održavao rejv u životu.
Ono što je Drugom letu ljubavi davalo snagu bilo je pomenuto sveprožimajuće osećanje jedinstva, tako kontradiktorno društvenom sklopu u kome je nastalo. Međutim, ekstazi je dolivao ulje na već postojeću vatru zajedništva, uspešno pojačavajući sve emocije koje su hranile neprekidno partijanje. Za razliku od ostalih žurki natopljenih alkoholom, rejvovi su imali daleko manji broj incidenata i tuča.
Ekstazi je uspješno srušio već klimave zidove koje su postojali među pojedincima odraslim u svetu koji na pijedestal uzdiže pojedinca, a ne kolektiv. Ova nova droga je omogućila upravo suprotno, i baš zbog toga je išla ruku pod ruku sa rejvom. Tamo gde su druge droge poput LSD-ja podbacile, ekstazi je trijumfovao, najbolje naglašavajući međusobno prožimanje svakog pojedinca spojenog u jedinstven organizam. Ekstazi nikada nije bio ulaznica za rejv, jer su se i oni koji ga nisu koristili podjednako osećali delom kolektiva. On je više bio i ostao stvar individualnog izbora, koji ne definiše ni rejv ni rejvera.
Međutim, ekstazi je omogućio još nešto: demonizaciju rejvova. Nakon jedne od najvećih žurki tog leta, kojoj je prisustvovalo preko 11 hiljada posetilaca, novinske članke krasili su skandalozni naslovi o zloupotrebi droge na sličnim okupljanjima, naslovi koje je šira javnost progutala poput… pa, ekstazija. Smrt dvadesetjednogodišnje, Dženet Mejs samo je dodatno pogoršala stvari za rejv kulturu tih godina, koja je dodatno uvaljana u katran i perje bez potrage za konkretnim dokazima o efektima droge. Javnost je uvek u potrazi za žrtvenim jaganjcima, a ovog puta je rejv dobio ulogu Frankenštajnovog čudovišta kojeg seljani proteruju bakljama i vilama.
Nažalost, loše reputacije je teško rešiti se. Između rejvera i protestanata stavljen je znak jednakosti, i oni su doživljavani kao bunt protiv vlade Margaret Tačer i svega što je ona uradila za društvo (što je, donekle i bilo tačno, ali svakako ne na maliciozan način).
U takvoj sredini započela je igra mačke i miša između policije i rejvera – plavci su bili sve agresivniji u zaustavljanju žurki, a rejveri su postajali sve tajnovitiji kad je u pitanju njihovo organizovanje. Neretko bi se tek neposredno pre početka žurke saznalo gde će se ona održati, što je za doba bez društvenih mreža i masovne primene mobilnih telefona zaista pohvalno dostignuće. Ovakvo takmičenje dalo je rejvu dodatnu slast, onakvu koju samo zabranjeno voće poseduje. Organizatori su neretko morali pribegavati ingenioznim sredstvima, sve sa ciljem održavanja žurke. Jednom prilikom su čak poslali i par kamiona natovarenih zvučnom opremom u pravcu suprotnom od planirane žurke. Mamac je upalio i rejv je preživeo još jednu noć.
Od napuštenih skladišta do fensi klubova (i nazad)
Rejv 21. veka nosi nešto drugačiji oblik. Kao i mnoštvo drugih fenomena, nije uspeo da zaobiđe komercijalizaciju i masovnu (zlo)upotrebu. Ideja danonoćnih žurki i beskonačnog plesanja širila se poput epidemije i želja za ovakvim načinom provoda ubrzo je postala dominantna. Rejv više nije Fantom iz opere koji skriva svoje lice i beži u podzemlje. Sve su češće organizovane žurke u kontrolisanim uslovima, elektronska muzika sve više zalazi u sfere popa, a prilika za celonoćno žurkanje sve je više.
Jedan od klasičnih primera komercijalizacije ovog načina života je Ibica, ostrvo koje buja na popularnosti elektro-dens kulture. Kao jedan od pionira dezinhibisanog provoda, Ibica je videla sve: od prvobitnih klubova iz kojih se rejv širio Evropom do današnje vrtoglave popularnosti sa gostima iz svih krajeva sveta. Teško je zamisliti da se iza blještave fasade i pijane omladine današnje Ibice nekada krilo rajsko ostrvo koje su mnogi smatrali oazom, ne samo dobrog provoda, već i spiritualnosti, utočište koje je uz dobar provod pružalo i spiritualističko iskustvo samospoznaje. Legendarni DJ Alfredo Fiorito je to lepo sročio kad je rekao:
“Slobodu koju Ibica pruža svako projektuje na način koji njega samog opisuje. Ako si glupa osoba, tu ćeš slobodu iskoristiti da napraviš katastrofu. Nije svako genije.”
Vlasnik legendarnog kluba “Amnesia”, španskog pandana “Haciendi” iz Mančestera, smatra da je rejv uvek bio put ka pronalasku slobode. Danas je sloboda mnogo pristupačnija, što olakšava gubljenje smisla i značenja koje ideja rejva od začetka sa sobom nosi. Teške optužbe protiv savremene rejv kulture pale su i od strane Džordža Hala, osnivača “Bloc” festivala, koji ih naziva „beskičmenjacima, hipsterima koji vole dens muziku ali se plaše osećaja potpunog prepuštanja bez kojeg rejv nije rejv“. On nastavlja navodeći kako je gubitkom spontanosti rejv izgubio svoju žar. “Danas su žurke previše sigurne, nastavlja on. Nekada je rejv odavao osećaj opasnog mjesta, iako je ta opasnost bila samo iluzija. Pravila nisu postojala – zato smo i uživali.”
Međutim, rejv i rejveri se i u 21. veku bore protiv mejnstrima, vraćajući staru „slavu“ ovom fenomenu. Kao večiti simbol bunta ne iznenađuje činjenica da je u porastu broj ilegalnih andergraund rejvova koji neodoljivo podsećaju na one iz ’80-ih. Istorija se ponavlja, što bi se reklo. Mladi su uvek željni alternativnih načina dobrog provoda, bez blještavih klubova, ispeglanih košulja i skupocjenih koktela, bez rezervacija, „early bird“ ponuda i čekiranja na društvenim mrežama. Napuštena skladišta, stovarišta i industrijske zone sve češće odzvanjaju elektronskom muzikom koja podseća na isti onaj bunt osamdesetih i devedesetih koji je mario samo za provod bez granica.
Rejv je bio i ostao ogledalo mladih u savremenom svetu. Bunt i podsvesna borba protiv ustaljenog društvenog i političkog stanja koje u ljudima stvara podsvesnu želju za promenom i zaboravom. Rejv će se i dalje boriti protiv status quo-a i letargije, protiv komercijalizacije i skupocenih etiketa, rezervacija i separea. Rejv mentalitet je nemoguće ugasiti, dokle god postoje muzika i osećaj pripadnosti.
Danas se, nažalost, skoro sve svodi na biznis i na novac, kvantitet a ne kvalitet. Ali isto tako i dalje postoji ta varnica, nada i istinska ljubav prema muzici…
Izvor: kulturkokoska.rs